Za pocetak
Koliko jedna jednostavna ideja, kao sto je zapoceti pisanje bloga, moze da oduzme vremena i energije. U svakom slucaju, eto me, opet...jos jedan pokusaj, nadam se da se ovaj put necu vratiti old fashion olovci i papiru. Kao i, verujem vecina, devojaka, oduvek sam pisala dnevnik. Naravno kako godine idu, pa se zavrsi i osnovna, i srednja, i fakultet i master, i sta sve jos ne, pisanje dnevnika padne u zaborav. I samo kada dodje do nekih znacajnih dogadjaja, promena, bilo dobrih ili losih, jos uvek poluprazan, poslednji dnevnik se vadi iz prasine. Ovaj moj, u kojem nisam stigla ni do trecine je jos iz 2008. godine.
U poslednjih sest meseci se svasta nesto izdesavalo- dala sam otkaz na starom poslu, nasla novi, i ostala sama nakon 4 godine ozbiljne veze. Nekako bih stalno zelela da imam vremena da zastanem, sagledam sve iz svih mogucih uglova, razmislim, i pokusam da mi se svi utisci i misli slegnu kako bih mogla da nastavim dalje. Ali, to je izgleda nemoguce, ovako se osecam kao neka ping pong loptica koja leti sa jedne na drugu stranu, malo padne pa nekako opet dospe na sto. Sve nesto mislim da je mozda i bolje tako, kad nemas vremena da mnogo razmisljas- ides dalje i ne osvrces se previse sa proslim danima.
A onda, jedan kratki izlazak sa drugaricom u bioskop, prolazak ulicama koje si nesvesno izbegavala, na kratko te vrati nazad i opet pokoleba sve tvoje nedavne odluke. Kakva besmislena situacija- nisam raskinula a nisam ni u vezi. On nece da raskine, a deli nas 1000 i nesto km, on je taj koji je otisao, nije hteo da idemo zajedno, nije dosao ni jednom da me vidi u proteklih 6 meseci, koliko ima da je otisao- i opet nece da raskinemo. A ja ne mogu da izguram sama, i tako u krug. Totalno besmisleno, ko neka deca. Kad procitam ovako napisano, postane mi smesno koliko izgleda trivijalno. Ozbiljni ljudi, ozbiljni poslovi, rokovi, stresovi, a ljubavne muke iste ko kod srednjoskolaca- hilarious!
Ali eto- barem sam zapocela da pisem blog 
