wonderland

Novogodisnja noc 

Docek Nove godine. Moj Decko, i dve njegove drugarice, a sad vec i moje. Lepo se provodim, mada je Decko vise zaokupljen svojim telefonima koji ne prestaju da svetle nego samnom. Smeta mi to, ali kad me pogleda zaboravim na sve. Napokon prvi znaci zaljubljenosti? Ne opterecujem se previse. Ovo je ustvari moja noc, i to samo ja znam. Samim tim je jos vise moja. U sebi, uz zvuke muzike, se pozdravljam od prethodne godine. Pozdravljam se od Njega. Cele godine sam Ga prebolevala. Sad je kraj. Nova godina, novi list. Sastavljam u glavi svoju listu zelja:

1. Da Decko prestane da gleda u telefone i obraca vise paznje na mene

2. Da mi 2014. bude manje turbulentna

3. Da budem emotivno mirna i ispunjena

4. Da bude bolja-mora biti bolja od 2013.

24 casova ranije:

Zvoni mi interfon- znam da je On.  

Nismo se videli godinu dana. I sad je dosao za novogodisnje praznike. Videli smo se vec dva puta. Ovo je treci- poslednji. Prvi je bio emotivan za Njega, ja sam se na svoje zaprepascenje super drzala. Drugi je bio emotivan za mene- ipak nisam toliko jaka. Gomila pitanja mi izvire: da li sam Ga zaista prebolela? kako je moguce da mi se tako lako vrate stari osecaji? a sta osecam pram svom Decku? da li ustvari gresim sto uopste pokusavam da prebolim? da li treba da spakujem svoje stvari i pratim Ga? idi kuda te srce vodi? a kuda me to srce vodi? 

Sad je treci put.

Mirna sam. Stalozena. A ovaj put je najbitniji. Mozda unistim sve sto sam gradila u proteklih godinu dana. Vratim se na pocetak. Ali rizikujem. Moram da znam do kraja sta osecam. Dolazi kod mene. Otvaram vrata, pustam ga u stan. Sve je poznato. Dugo vremena smo proveli zajedno u ovom stanu. Njegovo prisustvo mi nije strano. Osecam se opusteno. Seda pored mene, moje noge su u njegovom krilu. Pricamo. O glupostima. Nista posebno. Ali smo blizu. Vrlo sam trezvena, znam svaki svoj pokret i svesna sam sta radim. Upravo mi to daje snage da nastavim dalje. Ne osecam se slabo. Mogu ja to. Moram da uradim sve da bih zatvorila ovo poglavlje koje toliko dugo traje. 

Nekoliko sati kasnije

Otisao je. Spavali smo. Naravno da smo spavali. Znala sam da ce se to desiti, i htela sam. Mirna sam. Kao da se nista nije desilo. Rekla sam mu da ne mozemo da budemo opet zajedno. Opet sam mu rekla. Rekao mi je da ne moze da prestane da se nada. Rekla sam mu da mora. Uostalom, opet odlazi, ali ovaj put zeli da idem sa njim. Ali ovaj put ja ne zelim. Rekao mi je, rekla sam mu, rekao mi je, rekla sam mu... Sve smo rekli. Nemam vise nista da kazem. Volim ga, ali vise ne kao osobu sa kojom zelim da provedem svoj zivot. Sad sam u to sigurna. Osecam olaksanje. Preboljevanje je pri kraju. Mozda je cak i zavrseno. Nemam osecaj grize savesti. Morala sam ovo da uradim.

Olaksanje. Jedan od najlepsih osecaja.

Novogodisnja noc

Prijaju ove pesme- u svojoj glavi i srcu se potpuno oprastam od Njega. Okrecem se svom Decku, gleda me i smesi se. Svet je lep. Osecam se lepo. Osecam se i lepom. Dugo se nisam osecala lepom. Trebace jos vremena da ga zavolim. Ali sam na tom putu. Stalo mi je do njega. Do Decka. Nova godina je. Decko me ljubi. Htela bih mnogo toga da mu kazem, ali ne mogu. U mislima mu zelim toliko toga. Ustvari u mislima zelim nama toliko toga. Usmeno malo toga uspevam da kazem. Nema veze. Mirna sam. Nakon tako dugo dugo vremena. Napokon.

Dobijam poruku od Njega. Smesim se, u srcu i mislima pozelim da nadje nekoga ko ce Ga usreciti. Zasluzuje da bude srecan. I voljen. Kao i ja uostalom. Okrecem se svom Decku. I on je na putu da me zavoli. Ko zna, mozda me vec i voli.

U 2014. godinu ulazim mirna.

24 casova posle

Vratila sam se danas u svoj stan. Sama sam. Decko je otisao u svoj stan. Sutra putujemo. Napokon cemo biti par dana sami. Nervozna sam pred put. Prvi put putujemo sami. Vec/Tek smo pola godine zajedno. Ponekad je vec, ponekad je tek. Zavisi od konteksta. Nedavno sam ga cula kako prica da hoce da se zeni ove godine. A onda sam cula druge kako mu daju sugestije za veridbu. Nervozna sam. Nije samo nervoza pred put. Mozda zaista to i uradi? Plasim se. Ili se mozda ne plasim? Tek smo sest meseci zajedno. A ja mu se nisam potpuno prepustila. Nije ni on meni. Ali on nije imao bivsu ljubav koja ga proganja u mislima. Ja jesam. Mada on to ne zna. Mozda i ja nesto ne znam? Nema veze. Ne zelim ni da saznam. Turbulentnih godinu dana. Veoma. Kako da budem sigurna. Da li bih ikada mogla da budem sigurna. A opet sam nekako sigurna. Zbunjena sam. Ipak se nadam da to nece sad uraditi. Ili bi ipak mozda volela. Mnogo sam zbunjena. Ne, ipak mi treba jos vremena. Samo jos malo vremena da prodje. Treba mi mir.

Emotivni mir. 

Pijem nes kafu na poslu i danas ima neki bljutav ukus. Danas sve ima bljutav ukus, nije cak ni bezukusno, nego onako bljutavo. I pitam se zbog cega. Pitam se ko da ne znam. Naravno da znam zbog cega. Opet sam ga sanjala. A spavala sam pored drugoga.

Da, nastavila sam dalje. Ali, da li mozda nemam vise ljubavi u sebi da dam? Da li je to moguce da se desi? 

Pokusavam da se prepustim sadasnjim trenucima, da ne razmisljam o tome sta ce i kako ce biti, pokusavam da budem srecna, da se zaljubim. I generalno mi uspeva, sve osim zaljubljivanja. I to je dovoljno za pocetak. Ali onda ga sanjam.

Nedostaje mi. Strasno mi nedostaje. Posebno u trenucima kada bih trebala da budem ispunjena, srecna i zaljubljena a nisam. Ovaj proces preboljevanja postaje zaista dug...prosto se zapitam, da li cu ikad preboleti...  

Opet mi lete misli. Ali, naravno, najvise razmisljam o njemu. Uvek je tako kad padne noc. Sad treba pregurati do jutra. Opet. Ovo mi se ne desava cesto, zaborav je jedna cudna stvar. Ali zato kad se desi, onda je opet mucno. Opet. Generalno ne razmisljam mnogo o njemu, sad mi vec retko kad padne na pamet tokom dana- ali zato kako padne noc, eto ga tu.

Zasto mi je napisao mail, zasto mi se javio, zasto mi stavio do znanja da je bio tu? Zasto... Samo mi otezava. Sad kad je kasno da bilo sta uradi, sad pokusava. Kakav klise. I najgora stvar u svemu ovome je sto znam koliko mu je tesko, znam koliko pati i razumem ga. Ali sta sve to vredi sad kad sam se sabrala i pokusavam da nastavim dalje. I uspevam u tome. A onda padne noc. 

Necu mu odgovoriti na mail- nema nikakve poente. Moglo je sve da bude toliko drugacije...samo da je malo obratio paznju na nas...a nije. Da nije bilo nikakvih trzavica...a bilo ih, i to koliko...a on nije bio tu da mi pomogne, da bude podrska, da me razume, prosto da bude tu. Kao sto je uvek bio. I fizicka razdaljina nije trebala da postane problem...a postala je. I cemu sad iznenadjenje? Proslo je osam meseci a nista nije preduzeo...nista. a mogao je. I sad kad je kraj, kad je prekasno da bilo sta uradi, sad nesto pokusava? Sad se priseca koliko smo vezani, koliko me voli, koliko ne moze bez mene? Sad? Kasno je. Uprkos svoj ljubavi koju osecam- kasno je. I to ne zbog sujete, povredjenosti, ljutne, nego samo zbog razocaranosti. A razocaranost ne mozes tek tako da prevagnes. Osoba za koju sam bila spremna sve da uradim me je ostavila na cedilu u momentima kad mi je najvise trebala.

Tako to ide. Desava se. Nastavila sam dalje. 

Gledam tako kroz prozor svoje kancelarije- lep je pogled, tera na razmisljanje u nedostatku posla. Ljudi prolaze, kola jure, trole, tramvaji, crveno-zuto-zelena, pa sve ispocetka. Sta li rade svi ti ljudi, o cemu razmisljaju, o cemu pricaju jedni sa drugima, zamisljam kolicinu razlicitih misli, ideja, zelja. A ja?

Razmisljam o svemu i svacemu, s jedne strane sam nastavila dalje. Upoznala sam nekoga, lepo je. Pocetak veze, uvek najlepsi. Bio bi jos lepsi da sam sveza, rasterecena, zaljubljiva, poletna, kao nekad. Ali dobro, nema veze. Nastavila sam dalje, to je bitno. Cudno je to, nikad nisam patila, jesam u sebi- to tek sad shvatam. Patila sam u sebi i to skrivala cak i od sebe. Zanimljivo. U stvari i nije bas zanimljivo, vise je dosadno. Mada mozda je i bolje tako. Lagano, bez velikih iscekivanja, bez velikih emocija. Polako, oprezno, pa sta bude, i kako bude. 

Lete mi misli, mislila sam da ce biti lakse ako budem zapisala, ali i dalje lete.

Cini mi se da ponekad ljubav nije dovoljna- bar u mom slucaju, za sad, nije bila. Nema veze, docice nova, evo vec dolazi. Ali ovaj put na mala vrata, tihim korakom. 

Muzika: Dalida- avec le temps 

Osecaj mucnine me je upravo naterao da se uspravim u krevetu, i umesto da zaspim, upalim kompjuter, ulogujem se na ovaj blog i napisem koju rec... Zasto bas mucnina? Bilo bi logicnije da je nesanica, tuga, seta, razmisljanje, sta god..ali zasto bas mucnina? Propratni efekat nedavnog raskida? Otkad je mucnina propratni efekat raskida? Pa, mozda bas kad je i sam raskid mucan. Mucnina jer je mozda sve to tako dugo trajalo? Ili zato sto su osecanja jos uvek prisutna? Ili zato sto nisam sigurna da li sam ispravno postupila? Ili prosto jer mi se od svih tih razmisljanja sve smucilo? Mucnina jer je sve moglo da bude drugacije? Ili mucnina jer nije moglo drugacije? Mucnina jer sam vise racionalna nego emotivna? 

Kako god, mnogo toga sto bi trebalo da osecam- ne osecam. Ali mucninu veoma osecam.  

U poslednje vreme stalno slusam o tome kako svako od nas treba da nauci da bude sama sa sobom. Da pronadje srecu u tome. Da upozna samu sebe. Da se na taj nacin izbori sa strahom od samoce. Da shvati sta zeli.

I nekako, za divno cudo, ama bas svakoj mojoj single prijateljici, poznanici, rodjaci, je bas super sto je, eto, sama. Yeah, right! Super je to da upoznas samu sebe, da shvatis koje su tvoje zelje i ambicije i sta je to sto trazis od druge osobe, ali da se razumemo- svako, ali ama bas svako, od nas zeli da bude voljen i da voli. Svi imamo potrebu sa ljubavlju. Retki su oni koji mogu sebe da zadovolje apstraktnom ljubavlju- kao sto je ljubav koja se srece kroz religiju. Za nas ostale smrtnike je potpuno normalno da zelimo da osetimo ljubav druge osobe. Zelimo da primimo i damo ljubav. 

U svom tom trazenju samih sebe kroz samocu, udaljavamo se jedni od drugih, postajemo sumnjicavi u osecanja drugih osoba, u njihova dela. Zbog nekih rana iz proslosti postanemo nesigurni u to kako ce sve izgledati, krenemo da analizirom svaki pogled, pokret, rec, i dajemo neko samo nama poznato znacenje. Postavljamo nerealne kriterijume- zelele bismo nekoga ko je makar isto tako uspesan kao i mi, i pametan, i ambiciozan, i da zeli porodociu, i da nas ne sputava u nasoj karijeri- jer zaboga "nisam se skolovala da bih bila za kutlacom", i da vodi racuna o sebi, i da se bavi nekim sportom, i da je dobro finansijski situiran, i da ima kola, stan, sta sve vec ne, i da se ukljucuje u porodican zivot, i da nam pruza podrsku u svemu, i da uvek bude tu da saslusa nase problem, i da nam pomogne da resimo razno razne situacije, i da bude majstor u kuci, i da... Mislim zaista! Pa nije ni cudo sto je toliko devojaka single. Doslovno cekamo princa na belom konju. Ajde pre nego sto u detalje napravimo spisak atributa koje trazimo kod druge osobe, da stavimo na papir sta smo mi. Sta je to sto mi mozemo da pruzimo- da li smo mi i domacice, i azdaje na poslu i najbolje ljubavnice u krevetu? Da li smo uvek spremne da podrzimo nasu jacu polovinu? Da ih saslusamo? Da mi budemo te koje ce finansijski nekoga da izdravamo? Hmmm, pa mozda ako tako krenemo%

Koliko jedna jednostavna ideja, kao sto je zapoceti pisanje bloga, moze da oduzme vremena i energije. U svakom slucaju, eto me, opet...jos jedan pokusaj, nadam se da se ovaj put necu vratiti old fashion olovci i papiru. Kao i, verujem vecina, devojaka, oduvek sam pisala dnevnik. Naravno kako godine idu, pa se zavrsi i osnovna, i srednja, i fakultet i master, i sta sve jos ne, pisanje dnevnika padne u zaborav. I samo kada dodje do nekih znacajnih dogadjaja, promena, bilo dobrih ili losih, jos uvek poluprazan, poslednji dnevnik se vadi iz prasine. Ovaj moj, u kojem nisam stigla ni do trecine je jos iz 2008. godine.  

U poslednjih sest meseci se svasta nesto izdesavalo- dala sam otkaz na starom poslu, nasla novi, i ostala sama nakon 4 godine ozbiljne veze. Nekako bih stalno zelela da imam vremena da zastanem, sagledam sve iz svih mogucih uglova, razmislim, i pokusam da mi se svi utisci i misli slegnu kako bih mogla da nastavim dalje. Ali, to je izgleda nemoguce, ovako se osecam kao neka ping pong loptica koja leti sa jedne na drugu stranu, malo padne pa nekako opet dospe na sto. Sve nesto mislim da je mozda i bolje tako, kad nemas vremena da mnogo razmisljas- ides dalje i ne osvrces se previse sa proslim danima.

A onda, jedan kratki izlazak sa drugaricom u bioskop, prolazak ulicama koje si nesvesno izbegavala, na kratko te vrati nazad i opet pokoleba sve tvoje nedavne odluke. Kakva besmislena situacija- nisam raskinula a nisam ni u vezi. On nece da raskine, a deli nas 1000 i nesto km, on je taj koji je otisao, nije hteo da idemo zajedno, nije dosao ni jednom da me vidi u proteklih 6 meseci, koliko ima da je otisao- i opet nece da raskinemo. A ja ne mogu da izguram sama, i tako u krug. Totalno besmisleno, ko neka deca. Kad procitam ovako napisano, postane mi smesno koliko izgleda trivijalno. Ozbiljni ljudi, ozbiljni poslovi, rokovi, stresovi, a ljubavne muke iste ko kod srednjoskolaca- hilarious!

Ali eto- barem sam zapocela da pisem blog  

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.