Opet mi lete misli. Ali, naravno, najvise razmisljam o njemu. Uvek je tako kad padne noc. Sad treba pregurati do jutra. Opet. Ovo mi se ne desava cesto, zaborav je jedna cudna stvar. Ali zato kad se desi, onda je opet mucno. Opet. Generalno ne razmisljam mnogo o njemu, sad mi vec retko kad padne na pamet tokom dana- ali zato kako padne noc, eto ga tu.
Zasto mi je napisao mail, zasto mi se javio, zasto mi stavio do znanja da je bio tu? Zasto... Samo mi otezava. Sad kad je kasno da bilo sta uradi, sad pokusava. Kakav klise. I najgora stvar u svemu ovome je sto znam koliko mu je tesko, znam koliko pati i razumem ga. Ali sta sve to vredi sad kad sam se sabrala i pokusavam da nastavim dalje. I uspevam u tome. A onda padne noc.
Necu mu odgovoriti na mail- nema nikakve poente. Moglo je sve da bude toliko drugacije...samo da je malo obratio paznju na nas...a nije. Da nije bilo nikakvih trzavica...a bilo ih, i to koliko...a on nije bio tu da mi pomogne, da bude podrska, da me razume, prosto da bude tu. Kao sto je uvek bio. I fizicka razdaljina nije trebala da postane problem...a postala je. I cemu sad iznenadjenje? Proslo je osam meseci a nista nije preduzeo...nista. a mogao je. I sad kad je kraj, kad je prekasno da bilo sta uradi, sad nesto pokusava? Sad se priseca koliko smo vezani, koliko me voli, koliko ne moze bez mene? Sad? Kasno je. Uprkos svoj ljubavi koju osecam- kasno je. I to ne zbog sujete, povredjenosti, ljutne, nego samo zbog razocaranosti. A razocaranost ne mozes tek tako da prevagnes. Osoba za koju sam bila spremna sve da uradim me je ostavila na cedilu u momentima kad mi je najvise trebala.
Tako to ide. Desava se. Nastavila sam dalje.
